Od stapa, kanapa i pomalo sundjera

Lutke nastale u skoli…ozivele likove stanovnike Telehenove šume…

Lutke iz predstave „Kad su svi bili dokoni“, po motivima priča Ton Telehena iz zbirke „Nedostajati“…glumci Nikola, Maja, Jelisej, Milica, Elvira 🙂

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.
– Baš lepo – reče veverica.
– Ali, nisam zato došao – reče mrav.
– Valjda ipak hoćeš malo marmelade?
– Pa dobro… ali samo malo.
Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.
– Jedno vreme ne smemo da se vidjamo – reče on
– Zašto? – upita veverica iznenađeno. Njoj je uvek baš prijatnokad mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju a usta su joj bila puna žirove kaše.
– Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.
– Nedostajati?
– Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.
– Ne – reče veverica.
– Nedostajati je nešto što osećaš kada nečeg nema.
– Šta onda osećaš?
– E, pa o tome se i radi.
– Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati – reče veverica tužno.
– Ne, reče mrav – jer možemo jedno drugo i zaboraviti.
– Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.
– De, de – reče mrv – ne jauči tako glasno.
Veverica položi glavu u šake.
– Ja tebe nikada neću zaboraviti – reče ona blago.
– Eto sad – reče mrav.  To tek treba da vidimo. Zdravo!
I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.
– Mrave – dozivala je – nedostaješ mi! – Glas joj se odbijao o grane drveća.
– To još ne može! – reče mrav. – Pa još nisam ni otišao!
– A ipak je već tako! – doviknula je veverica.
– Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas
Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.
Popodne nije više izdržala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka , a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.
– Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.
– Eto vidiš – reče veverica.
– Da – reče mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.

Izrada lutaka

Priča za sebe.

Uvaženi teatrolozi, znalci lutkarske teorije i prakse, često raspravljaju o poznatim tipovima lutaka.

Kom tipu treba da pripadaju?…Po pravilu : Nemam pojma! Najpre, nijednom!

Lutke treba praviti po nekakvim svojim „standardima“. Čini mi se da bi to mogla biti nekakva kombinacija ginjola i mapet-lutke, a nekada i ponešto od javajke, sve u istoj lutki. Jednostavno, praviti lutke koje svojim izgledom, veličinom i mogućnostima animacije mogu   najbolje da „donesu“ svoje uloge.

Svaka lutka neka otvara usta.

I sama veličina lutaka je često predmet diskusije. A da li su velike lutke suviše teške za tako malu decu ?  Deca su izložena velikom opterećenju. Česti su prigovori ove vrste. Odgovor je lak. Taman toliko koliko su i lutke lake. Mogu da se prave od vrlo laganog materijala – sunđera. Deca nemaju straha da će ih  polomiti.

Lutka u nastavi

Skola koja dopusti lutki da udje u nastavu nije kruta. Dopusta istrazivanje.

Lutkarsko stvaralastvo deluje didakticki, leci negativne posledice odrastanje.

Ako lutke koristite kao nastavno sredstvo decije ucenje je uspesnije i snaznije motivisano.

Lutka u nastavi je:

…kao terapijsko sredstvo, oslobadja strahove i opusta,

…kao edukativno-didakticko sredstvo, zivi u nastavnim sadrzajima i povezuje ih sa detetom,

…kao podsticaj za kreativnost.

Lutka koja postaje nacin izrazavanja ucenici vrlo lako stvaraju sami.

Igrajmo se pitanjima za stvaranje lutke : …kakve je boje smeh? (srebrne…), …kako se krece smeh? (kotrlja se…), …kojim instrumentom oglasavamo smeh? (triangl…).

Lutka je detetov prijatelj uz pomoc kojeg analizira svet oko sebe. Lutkina rec ima snaznije delovanje nego rec ucitelja.